Waiting for Godot

Teatar apsurda za 35+


Ponešto o ždralovima...

Riječ origami japanskog je porijekla i spoj je glagola ''oru'' (saviti) i imenice ''kami'' (hartija). Označava tehniku pravljenja različitih predmeta savijanjem jednog ili više listova hartije, koja je istorijski vezana za pronalazak hartije u Kini 105. godine. Hartija se u Japanu
prvi put pojavila 610. godine, a donio je jedan budistički sveštenik. Kinezi su hartiju pravili od kore drveta, dok su Japanci koristili pirinač: tako su dobijali mekši i otporniji materijal, savršen upravo za presavijanje. Najstariji komad origamija za koji se danas zna potiče iz 714. godine i pokrivka je boce za sake (japansku rakiju) koja se koristila prilikom vjerskih svečanosti. Još jedan primjerak iz tog doba je leptir, opet kao ukras na boci za sake. Veoma čest bio je i ''sambo'', mala posuda od hartije u kojoj su se prinosile ponude bogovima. U stara vremena japanske porodice dopisivale su se tako što su pisma pakovale u ispresavijane koverte: svaki klan imao je svoj prepoznatljiv način.
Najpoznatiji i najčešci oblik bio je - ptica ždral. I danas se u budističkim hramovima nailazi na čitave grozdove ovih figura obješenih na zidove, jer ždralovi donose sreću. Postoji vjerovanje da će onome ko ispresavija hiljadu istih ždralova želja biti ispunjena.

13.03.2017.

Samuel Beckett

Waiting for Godot

Na uglu Kraljice Natalije i Dobrinjske, ljeta 1958. godine

06.03.2017.

Bane Bjelica: Adelina, Piter Krauč i Ostala Mnogobrojna Rodbina

01.04.2007

Bane Bjelica

Adelina, Piter Krauč i Ostala Mnogobrojna Rodbina

Kako izgleda kad putuješ sa Ženom, Detetom i Stricem na slavu kod Tetke, dvesta kilometara od Beograda

Trebalo je da na Taru, to jest u Perućac na Drini, krenemo pre osam, al pošto ja u kući imam Ženu, i Ženu U Nastajanju, to jest Adelinu, krenuli smo oko devet. Prva se spremala i nije imala šta da obuče do jedno pola devet, a druga je popravljala daljinske upravljače, bacala hleb na patos, mrvila keks, gnječila bananu, prala tepih gustim sokom iz flašice, i u čitavoj toj akciji isprljala haljinicu dok smo čekali Mamu da pronađe to što nema da obuče, pa smo morali ponovo da je presvlačimo. Mislim na Adelinu. A Mamu smo i posle toga čekali. No, pre nego što smo KONAČNO POŠLI morali smo da usisamo kuću - ne ide da se vratimo u prljavo. Ja sam se bio spremio ko za uzbunu: za dvaest pet sekundi. Taki smo ti mi muškarci, imamo šta da obučemo. A i znamo gde nam stoji.

Stric nas je čekao na raskrsnici od pola osam i kad smo ga oko devet i petnaest pokupili, on se treso do Valjeva. Navuko bio ladnoću u kosti. Ja sam mislio da se trese što se plaši da se vozi sa mnom, al on reko, jok, samo mu malo ladno.

Do Perućca smo putovali tri sata. Adelina je prvo pevala, pa vrištala, pa bacala cuclu, pa bacala keks, pa tražila da hoda po kolima, pa su nama oči ispale od ubeđivanja da se po kolima ne hoda, pa je konačno zaspala. Ja sam onda malo pojačo gas, jer sam imo koncentraciju. Ženi mojoj bilo muka od vožnje, dobila bila onu leš boju, onako baš, više vuklo na oker nego na žuto, pa smo posle Valjeva morali da stanemo u jednu kafanu da se povratimo. Da mi ona ne povrati u kolima, ionako su najprljavija u celom svemiru. Dok smo mi srkali kafu, s ratlukom u sporednoj ulozi, Adelina je obišla sve stolove u toj kafani, pročavrljala sa svakim, svakom pokazala onih svojih šest zubića, i mi smo zaključili da će biti konobarica kad poraste. Do tada će biti dete. U međuvremenu je moja Žena povratila prirodnu boju, što je bio znak da opet može da se krene. Izašli smo kad je Stric platio račun.

Kod moje tetke iz Perućca stigli smo malo posle podneva. Kuća je bila puna gostiju, jer moja je tetka slavila slavu. Samo što smo se smestili međ ostale goste, i tetka me predstavila, ovo je moj bratanac iz Beograda, novinar, a ovo mu je žena, ovo mu je dete, ja sam dreknuo: Gooooooooool! Piiiiiiiiteeeeeeeeeer Kraaaaauč! I kleko na patos, počo da gnjavim Adelinu, da je ljubim i valjam po tepihu; ona se sva bila raznežila ko da zna ko je Piter Krauč zvani Rodni i šta je to Enfild roud, a Žena je rekla, dobro, de, u gostima smo, smanji doživljaje. I Arsenal je bio u gostima, al se nije proveo ko mi. Liverpul ih je zgazio s četiri prema jedan. Uglavnom, četiri puta smo se Adelina i ja valjali po patosu od radosti međ zgranutim gostima, a Žena je četiri puta morala da objašnjava da joj je muž normalan, samo, eto, kad igra Liverpul...

A gosti ko i svaki gosti na slavi, sedeli, jeli, pili, pričali o politiki, pa o politici, pa o vladi, pa o Kosovu, pa o lopovima, pa o državi, pa o budućnosti dece... Nema Adelini budućnosti ovde, vodite je vi odavde što pre. Mi mislili da oni misle da je vodimo odatle, iz tetkine kuće, pa je i odveli kad se probudila.

Kući smo stigli minut pre ponoći, taman na vreme da nam se kola ne pretvore u bundevu i da Adelina ostane princeza, s obe crvene cipelice na nogama.

P. S. Strica smo pre toga ostavili ispred njegove kuće. Kolko se sećam, nije se treso.

Bane i ja se nikad nismo upoznali. Imamo otvorene pozive; ja u Beograd, on u Sarajevo, ali iz nekog razloga nikako da se desi. Družimo se na Tviteru i Vajberu. Bane je napisao "Dete na stepenicama" i taj roman treba da pročita svako ko zna da čita, ali ne znam koliko ljudi može da ga preživi. Mislim, roman. Bane je moj strip junak dok se ne dokaže da mogu da ga zagrlim.

Ne znam da li je Bane ikad igdje objavio ovu priču, ali kaže da mu je najdraža koju je napisao ikad. Meni je potpuno jasno zašto. Ja sam je iskamčila u neki kasni noćni sat da je podijelim sa svijetom.

20.02.2017.

Long love story short

Momak moje sestre voli kad se ona udeblja, jer je onda ima više.

19.02.2017.

Apatrid

Kad napišem roman, zvaće se Apatrid. Rečenice će zvoniti kao biseri koje prosipam pred svinje. Neće izazvati nikakvu reakciju među publikom. Hvaliće ga ljudi koji me vole, a koji ne razumiju ni mene, ni riječi, ni djelo; kritika će ga ignorisati; imaće jedva nekoliko pravih recipijenata, koje će istinski prožeti. Ja ću znati i oni će znati, iako mi to nikad neće reći, jer već godinama ne pričamo.

Tako treba da bude, jer treba da pišu samo ljudi koji promišljaju. Opisivači stvarnosti i konstatatori očiglednog treba da umuknu. Zauvijek.

31.01.2017.

Kajanje

Rekla sam mu da ga ne volim. Da ne želim s njim ništa. Ni da jedem, ni da pijem, ni da spavam, ni da gledam seriju, ni ništa. Nećemo u šetnju. Ni kod V. neću. Neću s tobom nigdje. I ništa.

Poljubio me u glavu, uzdahnuo "E, moja Estragon..." i otišao bez mene.

Onda sam ga dvadeset puta sahranila, tražila po hitnoj, izvlačila iz skršenog automobila, izbezumljivala se na sve načine. Zamisli da... Zamisli... Zamisli da mu zaista nešto bude. Nisam ga poljubila. Nisam ga zagrlila. Rekla mu da ga ne volim. I zamisli to bude posljednje.

Par sati agonije prekinulo je okretanje brave, a moji živci popucali jedan po jedan i počeli da cure na oči dok i to nije prekinuo sedativ.

Pošto nisam crkla od muke, niti umrla u snu, već se probudila kao govno posrano, u trenerci, pod dekicom, na kauču, tik uz pepeljaru, laptop, telefon, naočare i sve te monstruozne igračke za odrasle, željela sam samo da ga...

"Evo ti kafa. Nevoljeni." Unese i izađe.

Pokušaj da ga zagrlim sleđa u kupatilu nije uspio, vrata su bila brža.

Ili da ga zagrlim, ili da umrem, treće nema. Prvo me stid, drugo mi ne ide.

Izjurim kao bik u koridu, pobacam tuštu jastuka i tmu laptopa i govana s kauča i strovalim mu se u krilo. Jašta da ga nisam smjela pogledati. Riječ nije rekao. Samo je dugo milovao sva moja ludila, strahove, suze, ljubav, ružne riječi, a ja sam se iz jedne kvrge bola lagano ispravljala u voljenu ženu. Njegovu.

31.12.2015.

Mračim. Povoljno.

Mrzim praznike. Sve intenzivnije s godinama. Služe da se sjebeš i crkneš za onima kojih više nema. I onima kojih ima ali ih više nemaš. I da ne cijeniš ono što imaš. Da te razapnu želje. Da te progutaju (ne)mogućnosti. Da sumiraš poraze. Da glumiš društveno prihvatljivo ponašanje. Da te uguše frustracije. Da te slome čežnje. Da se sjetiš svih propalih i upropaštenih (novih) godina. Da žališ za mladošću, iako to nikad ne radiš. Da ti koža bude tijesna. Da žališ za maglom jer se manje vidjelo. Da se oporavljaš do sljedeće pretpraznične večeri, pa da te ambis proguta ispočetka i opet izbaci na površinu izmrcvarenijeg za još jedan praznik. Da plačeš u mizeriji samosažaljenja. Da se gadiš vlastite patetike.

Dobijam neke čestitke u kojima mi ljudi uglavnom žele da mi se sve želje ostvare. Razmišljam kako uglavnom želim da me nema. Možda mi se želje ostvare.

Živjeli! Ili ne.

Sretna Nova!

24.02.2015.

A vi, kako ste?

Dugo me nema, sve je po starom, još uvijek živim saaaam. I ne blogam, ali mi nešto puno drago da nam ovi blogići neće pomrijeti. Muka mi je što nemam više slika, a ni volje da sve vratim u prvobitno stanje, ali mi svejedno drago ponekad otvoriti ovaj dnevnik... Tako da, Dragana Đermanović - dedo, svaka čast.

12.01.2015.

Dijalog

-Jesi li ti, ikad u životu, u stanju meni prenijeti CJELOVITU informciju?!
-Važno da si ti u stanju da, na osnovu moje POLOVIČNE informacije, daš svoj ishitreni FRTALJIČNI komentar!

06.11.2014.

Zabilješke starih pokvarenjaka

-             Ne mogu da zaspim pored ovih pičoka, zato tako kratko i traju. Ne mogu da se opustim pored njih dovoljno da zaspim. To je ultimativni test kompatibilnosti.

-             To sve razumijem. Zašto nemaš jednu ženu? Ono... neku davnu? Ili stalnu.

-             Sve su se poudavale. Jedna je tu, al' je skroz odlepila. Ima jedna klinka, al' neću detetu da pravim probleme. Nek ide. Pustio sam je. Velika je razlika u svemu.
               Sad skoro, imao sam jedan susret. Sa the one that got away. Onako, istresao sam je iz sistema. Zvala je jedno vreme. Nisam hteo aferu. I nema više. Uzeo sam joj gaćice i poslao je mužu. Jer sam svinjnjnja kad neko zasluži. Deset godina sam je čekao na vratanca.

-             To znam. Ja te pitam za ono... jednu... pravu, jedinu. Gdje si ti bio kad su se one udavale? Ili to pristojan svijet ne pita...

-             Drogirao sam se. Jahao sam zmiju do jezera. Veoma ozbiljno i predano.

-             Igla? Sorry, ni to pristojan svijet ne pita.

-             Heroinaaa. Al' bez rokanja. Na nos. Gospodin čovek.
               Bio sam džanki od karijere.

-             Jesi se skinuo?

-             Dvehiljadeosme. Posle dvanaest godina aktivnog, i pre toga dve godine sporadičnog, rađenja.

-             Dobar si.

-             Nadživeo sam dvadeset pet ljudi iz tog kruga. To jest, sahranio sam ih.

-             Pa fine si škole izučio i poplaćao... Kapiram, dosta je.

-             Ma nije.
              Nije dosta. Samo sam umoran privremeno. Treba mi vremena za regeneraciju.

-             Pa opet? I prolazio bi opet? Ono sve... Krize? Skidanja?

-             Ne mislim na dop. Mislim na sve ostalo. To možda uzmem kad mi kažu da imam tri dana života, pa last huraa...
               To je gotovo. I mrzim da se definišem time što sam batalio dop. Nije mi to jedini uspeh u životu.

-             Ma nisam to ni mislila. Ne bih da me tako shvatiš.

-             Ma nisam te shvatio pogrešno, ne brini. A i imam taj mesijanski trip; sve sam hteo da ih poskidam. Sad smo čistili jednoga pacera da ode u zatvor.

-             A... Uzimaš ti nju ili ona tebe?

-             Pa pojede ti karakter, al' je mnogo lep život sa samo jednim ciljem. Fucking jednostavan. Nemisleći. Osim što potiče kreativnost za nabavljanje.

-             Ne seri. Puno si ti pametniji od toga.

-             Ja sam se drogirao na naučnoj osnovi. Ostao mi čitav mozak, nije mi pojelo dušu, nisam puno ljudi povredio i evo iskajavam grehe... Neke stvari radiš samo dok si mlad, je li tako?

               Odgovorila sam: "Jeste." Brzo i mehanički. Zbog asocijacije na neku aktuelnu odvratnu reklamu, kao da sam požurila da odagnam, otjeram, tu asocijaciju. A ujelo me to s mladošću.

               Nije tako.

17.09.2014.

Ostarjela sam.

Prije desetak godina na nekoj svadbi sretnem prijateljicu s kojom sam bila vrlo bliska u studentskim danima. Poudale smo se u međuvremenu, ona rodila djecu. Pitam kako funkcionišu. Kao brat i sestra, kaže mi.
Svadba odmicala, mi bivali sve pijaniji i razuzdaniji. U jednom momentu pogodi nas neka pjesma i vrisnu meni moja druga na uvo:
- Jooooooj, ženo, kako mi nedostaje da paaatim! Kako mi fali onaj osjećaj neuzvraćene ljubavi!
Umrem budali od smijeha i nikad ne zaboravim tu scenu.
Ja kao da sam tek nadošla. Pričam maloprije sa drugom prijateljicom o nekim desetim stvarima, i samo mi se sve to složi odjednom. „Ko mi to gasi nemire, gdje mi to mladost uvire“ ili kako već pjesnik reče.
Ne mislim da mi fali osjećaj neuzvraćene ljubavi, ni da patim, ali nešto mi fali.
Možda falim sebi takva, tadašnja. Mlada i razigrana, spremna na pizdarije svih vrsta, bespotrebne naročito. To neko kuljajuće nezadovoljstvo mladosti, koje se samo buni, ne razmišlja, u revoltu; ti vječno podivljali hormoni u zategnutom tijelu, ti kompleksi zbog ovakvog nosa i da mi je još 2 cm visine, ta vječna nesigurnost stalno spremna na akciju, taj triger koji ništa ne pokreće, ali koji stalno puca sam.
Neke davne čežnje i neostvarene želje gledam s podsmijehom. Nema ih već neko vrijeme, samo neka laka sjeta zaleprša nad njima. A sve težnje i želje – svedene na realno i racionalno.
I što je najbolje ili najgore, u to jedino nisam sigurna, daleko se ja bolje osjećam u sebi, sa sobom, sad nego tad.
Samo ta neka sjeta... Ponekad..
.


Stariji postovi

Waiting for Godot
<< 03/2017 >>
nedponutosricetpetsub
01020304
05060708091011
12131415161718
19202122232425
262728293031

Korisno

Pearl Buck: "Gramatika je obilježje svakoga čovjeka. Možeš obući i najbolje odijelo, ali govor će te uvijek odati ko si."