Waiting for Godot

Teatar apsurda za 35+


24.07.2019.

Ispovijest

Ljudima koje ne viđa često moj prijatelj na rastanku postavi isto pitanje:

- A šta ti je bilo za ono?

Dobije najrazličitije ispovijesti; od kratkih duhovitih, do mučnih, iscrpljujućih, tužnih. Svako, veli, ima neku muku koja ga pritišće.

Niko ni ne primijeti da Z. postavlja pitanje svog šeretskog karaktera radi, bez ikakvog uvida u ičiji problem, ali sa nepogrešivim osjećajem da svi polako pucamo pod teretom vlastite muke.

24.06.2019.

Dragi

U 45. ih obilaziš i u bolnici i u ludnici i u zatvoru i na groblju. I sve ti normalno. I sve razumiješ. I sve praštaš, samo da su dobro.

29.05.2019.

Zapisi petkom

Petak popodne, čekam raju; slažem meze u teget trenerci sa ćizom i u bijeloj potkošulji; debela sam i inače; ja sam klasični YU domaćin iz nekog SOUR-a. Duša me boli što trenerka nije Yasa s 4 bijele crte.

A duša me boli i što mi je neko prije 25 godina ukrao karikaturu na kojoj jedan ćelavi, odgovara opisu gornjem, stoji istrbljen u stavu mirno ispred malog ekrana TV prijemnika, iza mu fotelja, a ispod tekst: "Hej, Sloveni."

Autor bješe moj drug Sale.

11.04.2019.

Proljeće na moj PTSP slijeće

Ovaj bi blog valjalo okopati. Raskrčiti kao zaraslu njivu.

Ovu bi glavu valjalo okopati, isto. Počupati korov, posaditi cvijeće. Bez bodlji. Neko mirisno. Lavandu i bosiljak. Ruzmarin i tamjan. Čuvarkuću.

Da mu miriše kad mi u san dođe.

Valjalo bi. Ali nema ko.

25.11.2018.

All you need is love

Vani je fuj, unutra je toplo, sa nekih JBL savršenstava piči

, Ljubav nešto kucka na kompu, best frend peče palačinke meni za ljubav, ja sam malo supjana i ako ovo nije savršena nedjelja, ja ne znam šta jeste.

21.11.2018.

Novembarski PTSP

Toliko dugo me ovdje nije bilo da sam zaboravila kako se uopšte koristi ova platforma, a onda i ko je ko od vas.

Zaboravila sam i koji je čiji blog od ljudi koje sam lično upoznala.

Provrtjela sam se ovim šorom nekoliko minuta i shvatila da mi nedostaje.

Kompenzovala sam potrebu da pišem Tviterom, a Tviter te svede na nemisleće biće koje se izražava u 140 slova. Tako da... Možda se opet nakanim da malo blogam.

13.03.2017.

Samuel Beckett

Waiting for Godot

Na uglu Kraljice Natalije i Dobrinjske, ljeta 1958. godine

06.03.2017.

Bane Bjelica: Adelina, Piter Krauč i Ostala Mnogobrojna Rodbina

01.04.2007

Bane Bjelica

Adelina, Piter Krauč i Ostala Mnogobrojna Rodbina

Kako izgleda kad putuješ sa Ženom, Detetom i Stricem na slavu kod Tetke, dvesta kilometara od Beograda

Trebalo je da na Taru, to jest u Perućac na Drini, krenemo pre osam, al pošto ja u kući imam Ženu, i Ženu U Nastajanju, to jest Adelinu, krenuli smo oko devet. Prva se spremala i nije imala šta da obuče do jedno pola devet, a druga je popravljala daljinske upravljače, bacala hleb na patos, mrvila keks, gnječila bananu, prala tepih gustim sokom iz flašice, i u čitavoj toj akciji isprljala haljinicu dok smo čekali Mamu da pronađe to što nema da obuče, pa smo morali ponovo da je presvlačimo. Mislim na Adelinu. A Mamu smo i posle toga čekali. No, pre nego što smo KONAČNO POŠLI morali smo da usisamo kuću - ne ide da se vratimo u prljavo. Ja sam se bio spremio ko za uzbunu: za dvaest pet sekundi. Taki smo ti mi muškarci, imamo šta da obučemo. A i znamo gde nam stoji.

Stric nas je čekao na raskrsnici od pola osam i kad smo ga oko devet i petnaest pokupili, on se treso do Valjeva. Navuko bio ladnoću u kosti. Ja sam mislio da se trese što se plaši da se vozi sa mnom, al on reko, jok, samo mu malo ladno.

Do Perućca smo putovali tri sata. Adelina je prvo pevala, pa vrištala, pa bacala cuclu, pa bacala keks, pa tražila da hoda po kolima, pa su nama oči ispale od ubeđivanja da se po kolima ne hoda, pa je konačno zaspala. Ja sam onda malo pojačo gas, jer sam imo koncentraciju. Ženi mojoj bilo muka od vožnje, dobila bila onu leš boju, onako baš, više vuklo na oker nego na žuto, pa smo posle Valjeva morali da stanemo u jednu kafanu da se povratimo. Da mi ona ne povrati u kolima, ionako su najprljavija u celom svemiru. Dok smo mi srkali kafu, s ratlukom u sporednoj ulozi, Adelina je obišla sve stolove u toj kafani, pročavrljala sa svakim, svakom pokazala onih svojih šest zubića, i mi smo zaključili da će biti konobarica kad poraste. Do tada će biti dete. U međuvremenu je moja Žena povratila prirodnu boju, što je bio znak da opet može da se krene. Izašli smo kad je Stric platio račun.

Kod moje tetke iz Perućca stigli smo malo posle podneva. Kuća je bila puna gostiju, jer moja je tetka slavila slavu. Samo što smo se smestili međ ostale goste, i tetka me predstavila, ovo je moj bratanac iz Beograda, novinar, a ovo mu je žena, ovo mu je dete, ja sam dreknuo: Gooooooooool! Piiiiiiiiteeeeeeeeeer Kraaaaauč! I kleko na patos, počo da gnjavim Adelinu, da je ljubim i valjam po tepihu; ona se sva bila raznežila ko da zna ko je Piter Krauč zvani Rodni i šta je to Enfild roud, a Žena je rekla, dobro, de, u gostima smo, smanji doživljaje. I Arsenal je bio u gostima, al se nije proveo ko mi. Liverpul ih je zgazio s četiri prema jedan. Uglavnom, četiri puta smo se Adelina i ja valjali po patosu od radosti međ zgranutim gostima, a Žena je četiri puta morala da objašnjava da joj je muž normalan, samo, eto, kad igra Liverpul...

A gosti ko i svaki gosti na slavi, sedeli, jeli, pili, pričali o politiki, pa o politici, pa o vladi, pa o Kosovu, pa o lopovima, pa o državi, pa o budućnosti dece... Nema Adelini budućnosti ovde, vodite je vi odavde što pre. Mi mislili da oni misle da je vodimo odatle, iz tetkine kuće, pa je i odveli kad se probudila.

Kući smo stigli minut pre ponoći, taman na vreme da nam se kola ne pretvore u bundevu i da Adelina ostane princeza, s obe crvene cipelice na nogama.

P. S. Strica smo pre toga ostavili ispred njegove kuće. Kolko se sećam, nije se treso.

Bane i ja se nikad nismo upoznali. Imamo otvorene pozive; ja u Beograd, on u Sarajevo, ali iz nekog razloga nikako da se desi. Družimo se na Tviteru i Vajberu. Bane je napisao "Dete na stepenicama" i taj roman treba da pročita svako ko zna da čita, ali ne znam koliko ljudi može da ga preživi. Mislim, roman. Bane je moj strip junak dok se ne dokaže da mogu da ga zagrlim.

Ne znam da li je Bane ikad igdje objavio ovu priču, ali kaže da mu je najdraža koju je napisao ikad. Meni je potpuno jasno zašto. Ja sam je iskamčila u neki kasni noćni sat da je podijelim sa svijetom.

20.02.2017.

Long love story short

Momak moje sestre voli kad se ona udeblja, jer je onda ima više.

19.02.2017.

Apatrid

Kad napišem roman, zvaće se Apatrid. Rečenice će zvoniti kao biseri koje prosipam pred svinje. Neće izazvati nikakvu reakciju među publikom. Hvaliće ga ljudi koji me vole, a koji ne razumiju ni mene, ni riječi, ni djelo; kritika će ga ignorisati; imaće jedva nekoliko pravih recipijenata, koje će istinski prožeti. Ja ću znati i oni će znati, iako mi to nikad neće reći, jer već godinama ne pričamo.

Tako treba da bude, jer treba da pišu samo ljudi koji promišljaju. Opisivači stvarnosti i konstatatori očiglednog treba da umuknu. Zauvijek.


Stariji postovi

Waiting for Godot
<< 07/2019 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

Korisno

Pearl Buck: "Gramatika je obilježje svakoga čovjeka. Možeš obući i najbolje odijelo, ali govor će te uvijek odati ko si."