Waiting for Godot

Teatar apsurda za 35+


Ponešto o ždralovima...

Riječ origami japanskog je porijekla i spoj je glagola ''oru'' (saviti) i imenice ''kami'' (hartija). Označava tehniku pravljenja različitih predmeta savijanjem jednog ili više listova hartije, koja je istorijski vezana za pronalazak hartije u Kini 105. godine. Hartija se u Japanu
prvi put pojavila 610. godine, a donio je jedan budistički sveštenik. Kinezi su hartiju pravili od kore drveta, dok su Japanci koristili pirinač: tako su dobijali mekši i otporniji materijal, savršen upravo za presavijanje. Najstariji komad origamija za koji se danas zna potiče iz 714. godine i pokrivka je boce za sake (japansku rakiju) koja se koristila prilikom vjerskih svečanosti. Još jedan primjerak iz tog doba je leptir, opet kao ukras na boci za sake. Veoma čest bio je i ''sambo'', mala posuda od hartije u kojoj su se prinosile ponude bogovima. U stara vremena japanske porodice dopisivale su se tako što su pisma pakovale u ispresavijane koverte: svaki klan imao je svoj prepoznatljiv način.
Najpoznatiji i najčešci oblik bio je - ptica ždral. I danas se u budističkim hramovima nailazi na čitave grozdove ovih figura obješenih na zidove, jer ždralovi donose sreću. Postoji vjerovanje da će onome ko ispresavija hiljadu istih ždralova želja biti ispunjena.

11.05.2010.

Napad ženskosti

Jučerašnji radni dan je trajao od 8.00 (dobro, lažem, 8.20, recimo) do 22.15 h. Dođem kući, sretnem se sa sobom u ogledalu, prepadnem se na mrtvo ime, krenem put kade i shvatim da nema tople vode... Kad je bal... Naravno konstatujem da nema ništa pametno da se jede u kući, raskrčim neki veš, nešto... Sve se odbijam od zidove kao ona bilijarska kugla od martinele, pojma nemam šta radim. Dočekam lavor tople vode da lijepo, kao Čkalja, uvalim noge. Predrkam svih 50 i kusur kanala na malom ekranu TV prijemnika i kad shvatim da me čak ni De Niro i Reno u kompletu ne uspiju zainteresovati (đe da me zainteresuju, 20 minuta peugeotom ganjaju neki BMW, sruše i pobiju pola Pariza, njima normalno ništa, a BMW vozi neka skojevka, ono kao 25 godina, PhD, dobra k'o avion, samo malo progenična za moj ukus... idi bre u pičku materinu, pa zar su i njih dvojica snimala ovakve filmove???), uredno popijem svoje tablete i onesvijestim se.
 
U neka doba me, za promjenu, probudi alergijski napad, pa pređem u spavaću, pa se okreni, pa prevrni, pa eto ti i alarma, haj ti, budalo, ponovo na pos'o. Snoozala, snoozala, snoozala, džaba, moraš ustati i gotovo. Opet se sretnem sa ogledalom, a jeeebooo te... ''E nećemo tako, Dino...''
 
Leden tuš. Vreo tuš. Leden tuš. Vreo tuš. Leden tuš. Vreo tuš. Vratila se krv. Full make up (dnevni, naravno! Ne onako kako se šminkaju žene po Sarajevu, nego kako se šminka.) Chanel haljina, mantil, svilene čarape, svileni šal, nijedne štikle ne mogu da obujem, i dalje sam natečena k'o buhtla, ne se zbunjujem, ali moram u ravne cipele, Givenchy mi je pretenciozan, Laurent mi je prenapadan, e Lauren mi je na mjeru, zaplovim u oblak parfema, auto, firma u 8.25. Tup! Govno od šefa pred zgradom, pakuje se na službeni put, opet na neku EU destinaciju, pakov'o se majci svojoj vazda! Ispratim ga uz najkurvanjskiji osmijeh koji imam za te prilike, referišem jučerašnji četrnaestosatni radni dan, iskamčim dozvolu da danas idem ranije kući, penjem se uz stepenice i gledam ga u staklu kako mi bulji u dupe. ''Srećan put!'' Vješto izbjegoh direktora.
 
''Dobro jutro!''
''Ćao!''
''Zdravo!''
''Jao, što smo jutros elegantni...''
''Dobro jutro!''
''Što ti dobro izgledaš kad radiš do neka doba...''
''...jutro...''
''Dobro jutro!''
''Ćao, ćao!''
 
Dovukoh se do kancelarije uz efekat tačno onakav kakav sam željela. Ja kad je mene krenulo!
 
Odnesem Dlakavom kafu, sjednem mu na sto, zavrnem haljinu do koliko se ne zavrće, i ubijedim ga da on mene ubijedi da preuzme sav moj posao za danas. Meni neprijatno....
 
Kafa, cigara, doručak, Fejsbuk, Blogger, pauza, mail, kafa... Jebote, ide meni ovo...
 
''Udavi me alergija, ja stvarno moram do apoteke. Treba li nekom nešto?''
 
Do apoteke kupim usisivač sa vodenim filterom i fotoaparat, treći u godini dana, no dobro, to je sad nebitno... God bless Visa Card! Pregledam sve izloge. Sjetim se da sam pošla u apoteku... Obavim i to. U nekoj prodavnici razne elektroopreme se živa naflertujem s nekim dječakom, sve mi posloži u taj aparat što ide, od baterija do memorijske kartice i održi mi kratak kurs kako se isti koristi, pa neću valjda sad da čitam uputstvo?! Ionako sam audio tip.
 
Vrnem se po usisivač, sve trepćući i prenemažući se (da se razumijemo, ja stvarno pripadam tipu žene koji bez problema može da ponese vreću brašna, mislim razvela sam se tako što sam muža od 1,96 iznijela sa drugog sprata, bez da je uspio da pruži otpor; sama sam iznijela sve pločice za kupatilo na prvi sprat; sama izbacila sav stari namještaj iz kuće odveć bijesna što ''prijatelji u nevolji'' kasne, ali nešto mi se danas ništa od tog nije radilo), a ljubazni trgovac uprti paket i donese do 200 m udaljenog golfa... E pa lijepo baš. Vidi čuda, može i ovako. A zašto li mi je trebalo zamalo 36 godina da se toga dosjetim, nije mi jasno. Zapravo, znala sam ja uvijek da to tako može, jer to stalno gledam oko sebe, ali prezirem. Nisam znala da i ja to mogu. Naravoučenije: glupost je neuništiva. Sve što treba jeste da se dotjeraš i trepćeš. I sa glupanima se igraš glupošću. U par dana ja dva puta zaigram neke tuđe igre i izađem kao pobjednik. E pa svašta...
 
Jedino što mi malo ostade nejasno je: da sam lijepa i zgodna, gdje bi mi bio kraj?!
Waiting for Godot

Korisno

Pearl Buck: "Gramatika je obilježje svakoga čovjeka. Možeš obući i najbolje odijelo, ali govor će te uvijek odati ko si."