Waiting for Godot

Teatar apsurda za 35+


Ponešto o ždralovima...

Riječ origami japanskog je porijekla i spoj je glagola ''oru'' (saviti) i imenice ''kami'' (hartija). Označava tehniku pravljenja različitih predmeta savijanjem jednog ili više listova hartije, koja je istorijski vezana za pronalazak hartije u Kini 105. godine. Hartija se u Japanu
prvi put pojavila 610. godine, a donio je jedan budistički sveštenik. Kinezi su hartiju pravili od kore drveta, dok su Japanci koristili pirinač: tako su dobijali mekši i otporniji materijal, savršen upravo za presavijanje. Najstariji komad origamija za koji se danas zna potiče iz 714. godine i pokrivka je boce za sake (japansku rakiju) koja se koristila prilikom vjerskih svečanosti. Još jedan primjerak iz tog doba je leptir, opet kao ukras na boci za sake. Veoma čest bio je i ''sambo'', mala posuda od hartije u kojoj su se prinosile ponude bogovima. U stara vremena japanske porodice dopisivale su se tako što su pisma pakovale u ispresavijane koverte: svaki klan imao je svoj prepoznatljiv način.
Najpoznatiji i najčešci oblik bio je - ptica ždral. I danas se u budističkim hramovima nailazi na čitave grozdove ovih figura obješenih na zidove, jer ždralovi donose sreću. Postoji vjerovanje da će onome ko ispresavija hiljadu istih ždralova želja biti ispunjena.

06.03.2017.

Bane Bjelica: Adelina, Piter Krauč i Ostala Mnogobrojna Rodbina

01.04.2007

Bane Bjelica

Adelina, Piter Krauč i Ostala Mnogobrojna Rodbina

Kako izgleda kad putuješ sa Ženom, Detetom i Stricem na slavu kod Tetke, dvesta kilometara od Beograda

Trebalo je da na Taru, to jest u Perućac na Drini, krenemo pre osam, al pošto ja u kući imam Ženu, i Ženu U Nastajanju, to jest Adelinu, krenuli smo oko devet. Prva se spremala i nije imala šta da obuče do jedno pola devet, a druga je popravljala daljinske upravljače, bacala hleb na patos, mrvila keks, gnječila bananu, prala tepih gustim sokom iz flašice, i u čitavoj toj akciji isprljala haljinicu dok smo čekali Mamu da pronađe to što nema da obuče, pa smo morali ponovo da je presvlačimo. Mislim na Adelinu. A Mamu smo i posle toga čekali. No, pre nego što smo KONAČNO POŠLI morali smo da usisamo kuću - ne ide da se vratimo u prljavo. Ja sam se bio spremio ko za uzbunu: za dvaest pet sekundi. Taki smo ti mi muškarci, imamo šta da obučemo. A i znamo gde nam stoji.

Stric nas je čekao na raskrsnici od pola osam i kad smo ga oko devet i petnaest pokupili, on se treso do Valjeva. Navuko bio ladnoću u kosti. Ja sam mislio da se trese što se plaši da se vozi sa mnom, al on reko, jok, samo mu malo ladno.

Do Perućca smo putovali tri sata. Adelina je prvo pevala, pa vrištala, pa bacala cuclu, pa bacala keks, pa tražila da hoda po kolima, pa su nama oči ispale od ubeđivanja da se po kolima ne hoda, pa je konačno zaspala. Ja sam onda malo pojačo gas, jer sam imo koncentraciju. Ženi mojoj bilo muka od vožnje, dobila bila onu leš boju, onako baš, više vuklo na oker nego na žuto, pa smo posle Valjeva morali da stanemo u jednu kafanu da se povratimo. Da mi ona ne povrati u kolima, ionako su najprljavija u celom svemiru. Dok smo mi srkali kafu, s ratlukom u sporednoj ulozi, Adelina je obišla sve stolove u toj kafani, pročavrljala sa svakim, svakom pokazala onih svojih šest zubića, i mi smo zaključili da će biti konobarica kad poraste. Do tada će biti dete. U međuvremenu je moja Žena povratila prirodnu boju, što je bio znak da opet može da se krene. Izašli smo kad je Stric platio račun.

Kod moje tetke iz Perućca stigli smo malo posle podneva. Kuća je bila puna gostiju, jer moja je tetka slavila slavu. Samo što smo se smestili međ ostale goste, i tetka me predstavila, ovo je moj bratanac iz Beograda, novinar, a ovo mu je žena, ovo mu je dete, ja sam dreknuo: Gooooooooool! Piiiiiiiiteeeeeeeeeer Kraaaaauč! I kleko na patos, počo da gnjavim Adelinu, da je ljubim i valjam po tepihu; ona se sva bila raznežila ko da zna ko je Piter Krauč zvani Rodni i šta je to Enfild roud, a Žena je rekla, dobro, de, u gostima smo, smanji doživljaje. I Arsenal je bio u gostima, al se nije proveo ko mi. Liverpul ih je zgazio s četiri prema jedan. Uglavnom, četiri puta smo se Adelina i ja valjali po patosu od radosti međ zgranutim gostima, a Žena je četiri puta morala da objašnjava da joj je muž normalan, samo, eto, kad igra Liverpul...

A gosti ko i svaki gosti na slavi, sedeli, jeli, pili, pričali o politiki, pa o politici, pa o vladi, pa o Kosovu, pa o lopovima, pa o državi, pa o budućnosti dece... Nema Adelini budućnosti ovde, vodite je vi odavde što pre. Mi mislili da oni misle da je vodimo odatle, iz tetkine kuće, pa je i odveli kad se probudila.

Kući smo stigli minut pre ponoći, taman na vreme da nam se kola ne pretvore u bundevu i da Adelina ostane princeza, s obe crvene cipelice na nogama.

P. S. Strica smo pre toga ostavili ispred njegove kuće. Kolko se sećam, nije se treso.

Bane i ja se nikad nismo upoznali. Imamo otvorene pozive; ja u Beograd, on u Sarajevo, ali iz nekog razloga nikako da se desi. Družimo se na Tviteru i Vajberu. Bane je napisao "Dete na stepenicama" i taj roman treba da pročita svako ko zna da čita, ali ne znam koliko ljudi može da ga preživi. Mislim, roman. Bane je moj strip junak dok se ne dokaže da mogu da ga zagrlim.

Ne znam da li je Bane ikad igdje objavio ovu priču, ali kaže da mu je najdraža koju je napisao ikad. Meni je potpuno jasno zašto. Ja sam je iskamčila u neki kasni noćni sat da je podijelim sa svijetom.

Waiting for Godot
<< 03/2017 >>
nedponutosricetpetsub
01020304
05060708091011
12131415161718
19202122232425
262728293031

Korisno

Pearl Buck: "Gramatika je obilježje svakoga čovjeka. Možeš obući i najbolje odijelo, ali govor će te uvijek odati ko si."